Подручје Старе Пазове било је насељено још у доба праисторије. У доба Старог Рима било је део провинције Паноније са седиштем у оближњем Сирмијуму.
Током средњег века ово подручје је више векова било на размеђи између Византије и Угарске. Последњих векова средњег века угарска власт се учврстила у овим крајевима.
За време Османског царства (16-18. века) Пазову су населили Срби. Већ 1730. године у Старој Пазови постоји Српска народна основна школа.[1] Они су остали претежно становништво све до краја 18. века.
Словаци су се доселили у овај део Срема, тада јужни део Хабзбуршке монархије, после 1760. године по молби Словака из углавном средње Словачке који нису били католичке вере већ нове протестантске тј. евангеличке вере. Доселили су се и због сиромаштва али и због Мађара католика, који нису били поборници нове вере. Словаци су били већинско становништво у Старој Пазови до половине 20. века. Истовремено су Срби били већинско становништво у околним селима. Немци су се доселили 1791. године, на простор који је добио име Нова Пазова а тада и Стара Пазова добија своје име. Становништво Старе Пазове је досељеним Немцима помагало у изградњи нових кућа. Немци су се иселили после Другог светског рата.
Најстарији запис о првој цркви потиче из 1775. године који се налази у инвентару Митрополита Јовановића сачињен 25. јануара 1775. године. Овај записник нечијом кривицом и непажњом је јако оштећен, недостају му најважнији први листови у којима пише о постанку цркве (православне) и школе а можда и за насеље и за сам постанак места. Остало је само осам листова. Из тих листова сазнајемо само о намештају, изгледу и уређењу саме цркве. По усменом предању стара црква није била на истом месту где је садашња, већ источно од данашњег олтара. Прва црква није имала једно звоно већ два мања од 140 и 90 фунти, која нису била смештена на црквеном звонику него на звонари од балвана у североисточном углу данашње порте са школске стране. Порта је била направљена од дрвета. Црква је била покривена узбијеним рогозом.
По попису из 1931. у Старој Пазови живело је 8536 становника, од чега су Словаци чинили 70% а Срби 20% становништва.[2]
После Другог светског рата почиње нагли развој Старе Пазове, везан за прометност положаја и близину Београда и Новог Сада. У следећи 50 година град добија обрисе правог града, гради се низ јавних здања индустријских погона, као и стамбене зграде и нова стамбена насеља. Захваљујући томе, градско становништво се утростручује у следећих пар деценија и то махом досељавањем Срба из пасивних крајева Хрватске и Босне и Херцеговине.
Последње две деценије Стара Пазова полако постаје предграђе Београда. Такође, град је једно од средишта нове индустрије у Србији, познат пре свега по малим погонима и производњи робе широке потрошње.
Извор: Википедиа
Фото: Andrija12345678, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons
